Изборник
U poslednjih nekoliko decenija sve više raste interes za naučnu analizu kvaliteta života, odnosno, proučavanje i praćenje nivoa u kojem pojedinci uživaju u svojim životima.
Osnovni cilj istraživanja kvaliteta života je prepoznavanje faktora koji doprinose ostvarivanju ciljeva i potencijala pojedinaca a time življenju željenim životnim stilom.
Kvalitet života se odnosi na stepen u kome osoba uživa u mogućnostima u okvirima šansi i ograničenja nastalih u interakciji osobe i njene okoline.
Svetska zdravstvena organizacija shvata kvalitet življenja kao percepciju osobe o sopstvenom životu u kontekstu kulturnog i vrednosnog sistema u kom živi, a s obzirom na svoje ciljeve, očekivanja i ograničenja.
Kvalitet života je širok, višeslojan i složen koncept, koji podrazumeva mogućnosti koje ljudi imaju, značenje i smisao koje pridaju svojim životima i način na koji uživaju u onome što imaju.
To je širi pojam od životnog standarda. On uključuje niz faktora koji oblikuju ono što cenimo u životu, a među najvažnijima su: međuljudski odnosi, psihičko i fizičko zdravlje, materijalno stanje, sigurnost, obrazovanje, rad, duhovnost, fizička okolina i stepen autonomije.
Dva osnovna pristupa istraživanju kvaliteta života su tzv. objektivni i subjektivni. Razlikuju se zavisno od vrste indikatora koji su u središtu istraživanja.
Objektivni pristup usredsređen je na proučavanje zastupljenosti različitih spoljašnjih indikatora kao što su materijalno stanje, stanje sredine, političke slobode, stepen demokratičnosti u društvu i sl.,
Subjektivni pristup se pretežno bavi subjektivnim doživljajima i iskustvima pojedinaca.
Objektivni pristup proučavanja kvaliteta života tradicionalniji je i zasnovan na nizu pretpostavki o tome što život čini dobrim. Pretežno je usredsređen na identifikaciju spoljašnjih uslova koji vode poboljšanju života. Taj pristup koristi različite događaje (npr. rat, razvod), sredinske uslove (npr. sistem zdravstvene i socijalne zaštite i dr) i demografske činioce (npr. starost, pol, radni status) kao indikatore kvaliteta života.
Istraživanja koja proučavaju ovu vrstu indikatora tipično uključuju velike nacionalno reprezentativne uzorke ispitanika koji pripadaju različitim socioekonomskim grupama.
Subjektivni pristup proučavanju kvaliteta života polazi od pretpostavke da je za razumevanje kvaliteta života i subjektivno blagostanje pojedinca važno imati uvid u: kognitivne i afektivne reakcije pojedinca na njegov/njen život u celini, kao i na pojedine aspekte života (npr. zdravlje, odnosi, rad).
Postoji veza između dezintegracije društva i nastanka i prevencije duševnih poremećaja.
Bitni elementi po kojima procenjujemo u kom stepenu je izražena socijalna dezintegracija su: siromaštvo, nestabilne kulturne vrednosti, odsustvo religioznih vrednosti, broj nepotpunih porodica, slaba unutargrupna povezanost, mali broj vođa ili slabe vođe, nepostojanje modela korišćenja slobodnog vremena i rekreacije, učestalost agresivnih ispada, učestalost krivičnih postupaka, kao i slab i nepovezan sistem komunikacije u zajednici.
U zajednicama koje imaju više obeležja socijalne dezintegracije, češće se uočavaju psihijatrijski poremećaj.
Između brojnih socijalnih faktora i psihološkog blagostanja postoji snažna povezanost.
Faktori socijalne dezintegracije mogu se u velikom broju prepoznati u većini sredina u Srbiji. Skoro da za svaki od faktora navedenih u prethodnoj listi možemo naći primere u svakodnevnom iskustvu.
Zato često i sa razlogom različite poremećaje mentalnog zdravlja svrstavamo u grupu psiho-socijalne patologije, s obzirom na snažnu umreženost psiholoških i socijalnih faktora.
Istraživanja iz različitih zemalja ukazuju da je suočavanje sa mentalnom bolešću lakše ukoliko se radi o ekonomski naprednijem geografskom području. Isto tako, lakše je i kod ekonomski, stambeno i profesionalno stabilnijih pojedinaca širom planete.
Svakako, novcem se ne može kupiti zdravlje. Ipak, stabilan finansijski okvir je bolja polazna osnova da se čovek ne bavi samo najosnovnijim egzistencijalnim potrebama, već i zdravljem u najširem značenju.
Psihičko zdravlje se često ostavlja kao poslednje na listi prioriteta. Čak i kada ima para, popularno je voditi računa o zdravoj i personalizovanoj ishrani i različitim programima fizičkog vežbanja. A šta je sa brigom o duši?
Pre više godina, vodila sam razgovor sa jednom majkom, koja mi je govorila o tome kako se njena kćerka teško prilagođava na novu zemlju, sredinu i posao i pri tome pokazuje bezvoljnost, uznemirenost, često plače, preplavljuje je doživljaj usamljenosti, neuklopljenosti i besmisla. Savetovala sam da se devojka obrati psihologu i porazgovara o svojim problemima. Majka je odlučno odbila, objasnivši uvereno da „ona mora da ima svakog jutra sređenu fruzuru za posao, otkud joj novac i za psihologa“. Sve dok nam je frizura važnija od duše, nećemo se pokrenuti u pravcu unapređenja mentalnog zdravlja.
Nebrojeno puta sam u razgovoru sa klijentima takođe čula da vode računa o higijeni odeće, vrsti ekološkog sredstva za čišćenje, zdravo uzgajanoj hrani i zdravim načinima njene pripreme, „pravim“ satima za razne aktivnosti… Iako se trude da se fizički ograde od svih toksičnih sadržaja, previše često propuštaju da provere i ojačaju mentalne filtere za svoje intelektualne i emocionalne sadržaje. Posebno je kompleksno kada je realno siromaštvo dodatni otežavajući faktor, gde se zatvara krug: briga zbog opstanka, i dodatna nemogućnost da se pomoć za nastale psihičke smetnje prušti.
Uz sve okolnosti i životne krize koje su sastavni deo naših života i koje bar delimično možemo predvideti, postoje i neke čiji su efekti značajni, nekada i traumatični, a čine samo još jedan od dodatnih faktora koji dodaju teretu našeg mentalnog prilagođavanja.
U psihologiji često koristimo frazu „bolesti ne poznaju granice“ i COVID-19 to može da potvrdi. Pandemija izazvana virusom Korona, pored posledica na fizičko zdravlje, mikro i makroekonomiju, izazvala je posledice i na mentalno funkcionisanje ljudi samom promenom načina života i fizičkim tzv. socijalnim distanciranjem.
Budući da je ovaj događaj bio za sve nas nov i šokantan, trajao u akutnom obliku relativno dugo i započeo period koji mnogi nazivaju „novom normalnošću“, u praksi se susrećemo sa posledicama pandemije sličnim posledicama traumatskog događaja- u vidu anksiozno-depresivnih i drugih neurotskih poremećaja, problema adaptacije, pojačavanju postojećih interpersonalnih problema. Već nekoliko meseci posle početka pandemije, suočili smo se sa novim i pojačanim problemima mentalnog zdravlja kojima je anksioznost, izazvana do tada nepoznatom i alarmantnom bolešću, podstakla najrazličitije forme i simptome problema mentalnog funkcionisanja.
Život u burnim i dinamičnim vremenima najavljuje nam i druge, nepredviđene stresne i krizne situacije, za čije su prevazileženje potrebne snažne emocionalne kompetencije i mehanizmi prevladavanja.
O duševnom zdravlju možemo misliti kao o kontinuumu na čijem se jednom kraju nalazi pretpostavljeno idealno stanje duševnog zdravlja, a na drugom stanje duševne bolesti. Mesto koje će pojedinac na kontinuumu zauzimati, zavisiće od brojnih „unutrašnjih” faktora (genetska struktura, rani razvoj, načni na koji se rešavaju razvojni radaci svih ranijih faza), tako i „spoljašnjih” faktora (uslovi života, nagle i iznenadne promene u spoljašnjoj realnosti i dr).
Ako su zahtevi života individue iznad njenih trenutnih adaptacionih moći, dolazi do regresije, do pokušaja adaptacije na nižem, regresivnom nivou. Takav pokušaj adaptacije označava se kao patologija.
Mentalno zdravlje možemo unapređivati kroz povećanje sposobnosti pojedinca da razrešava probleme svakodnevnog života. Ono je ovde izjednačeno sa uspešnom adaptacijom na promene koje se zbivaju tokom života.
Unapređujući duševno zdravlje, povećavamo i mogućnosti individue da na unutrašnje i spoljašnje promene reaguje dobrom ili boljom adaptacijom i sprečavamo adaptaciju na regresivnom, patološkom nivou.
Danas postoji više od 200 različitih psihoterapijskih pristupa, a usmereni su na različite procese. Svi psihoterapijski pravci imaju isti zadatak: ponovo uspostavljanje nekih ranije postojećih (a sada narušenih) nivoa funkcionisanja i uklanjanje simptoma psihičke bolesti sa jedne strane, kao i omogućavanje ličnog rasta individue (učenja novih oblika ponašanja koji će je učiniti prilagodljivijom, pomoći da pronađe svoj sistem značenja i vrednosti) sa druge strane. Psihoterapija ima cilj da osoba upozna sebe, da uvidi kako se odnosi prema problemima i kako ih rešava, kako utiče na svoj i tuđe živote kao i da promijeni one obrasce ponašanja i razmišljanja koji su nefunkcionalni.
Među različitim pravcima nema bitnih razlika – ne postoji više ili manje uspešna psihoterapijska škola od druge, već su neki oblici psihoterapije prikladniji za uklanjanje određene vrste problema.
Psiholozi, osim što imaju moć znanja, imaju moralnu i etičku dužnost da doprinose razvoju pojedinca i zajednice. Oni imaju i odgovornost pronalaženja najefikasnijeg načina na koji da to učine razumevajući ljudsko ponašanje, modele učenja, znajući zakone percepcije i mnoge druge.
Pomoću medija se može puno učiniti za povećanje osetljivosti zajednice na probleme, kao i za korišćenje svih sačuvanih kapaciteta pojednaca, može se delovati na destigmatizaciju povremenih životnih kriza, duševnih bolesti i sl.
Informisanje o zdravlju i bolesti, uticaj na razvoj stavova i ponašanja, kao i formiranje zdravih stilova života, zadatak su i odgovornost te zajednce, kao i samog pojedinca. U tome im mediji mogu uveliko pomoći. Ipak, bez spremnosti pojedinca da govori o svom problemu, sve ove ideje su prazna i jalova priča.
Da budemo iskreni: niko od nas nije bez problema. Sećam se pacijenta, koji je nekada davno, na početku mog rada na klinici, molio da mu zakažem termin za razgovor petkom, najkasnije uveče. Kad sam pitala zašto baš tako, odgovor je bio: „Da ne sretnem ovde nekog od komšija.“ Nije bilo dovoljno uveravanje da, ako sretne nekog od komšija, to će značiti da je i taj neko došao po istoj muci – da traži rešenje za svoj problem. Važno je bilo da sve ostane tajna. Nekada se iznenadimo kada shvatimo da je rešenje za stres, anksioznost, depresiju ili druge smetnje, ne samo blizu, već je u nama samima, samo što nam niko nije dao ključ.
Tajne su velike i mračne, kada vodimo borbu za svoje mentalno zdravlje. Govorite o tome, bolest nije sramota. Podelite mučnu tajnu.