Depresija je ozbiljan mentalni poremećaj koji karakteriše intenzivan osećaj tuge.
Da li smo tužni ili depresivni?
Šta nam kaže statistika?
Sistemska analiza opšte populacije u većini evropskih zemalja ukazuje da 27% odrasle populacije starosti 18-65 godina bar nekada tokom svog života ima mentalni poremećaj.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje, mentalno zdravlje stanovništva Srbije je sve lošije.
Svako od nas je više puta u životu osetio neraspoloženje, tugu, bezvoljnost ili uznemirenost. Nije svako tužno raspoloženje depresija, niti svako depresivno raspoloženje zahteva psihološki ili psihijatrijski tretman.
Kakvo je stanje kod nas?
Oko 5% stanovništva u Srbiji pokazuje jasne znake kliničke depresije.
Govorimo o veoma ozbiljnom poremećaju čiji simptomi neretko dovode do pokušaja ili realizacije suicida. Simptomi depresije se pomeraju ka sve mlađim uzrastima.
Da bismo govorili o kliničkoj depresiji, treba da postoje znaci depresivnog raspoloženja u kontinuitetu najmanje dve nedelje. Registruje se loš ili izrazito pojačan apetiit, nesanica ili preterano spavanje. Tu je i laka zamorljivost, iscrpljenost i gubitak energije, usporenost ili razdražljivost. Primetan je gubitak interesovanja u uobičajenim aktivnostima, osećanje krvice i samoprebacivanje kao i teškoće u koncentraciji. Kod nekih osoba javljaju se i misli o smrti.
Ne samo da spada u vodeće bolesti u svetu, odmah iza kardio-vaskularnih, već depresija uslovljava visoku stopu smrtnosti.
Stopa samoubistava u Srbiji ima trend održavanja i blagog porasta i kreće se oko 13 do oko 19 samoubistava na 100.000 stanovnika u poslednjih nekoliko godina. Odmah posle saobraćajnuh nesreća, među mladima između 15 i 25 godina, depresija je vodeći uzrok smrti.
Kada se depresivne smetnje dodatno komplikuju situacionim ili drugim zdravstvenim problemima, pojačava se potreba za neodložnom pomoći.
Nekada moguće prevideti, ne zapaziti problem odmah, ili shvatiti ga kao prolazno stanje ili produkt odrastanja. Osobe pogođene depresijom imaju snažan doživljaj unutrašnje patnje. Oni često ispoljavaju ponašanje koje njihove bližnje obeshrabruje – čini se da traže pomoć, a zatim je odbijaju i ne prihvataju savete, lekove, psihoterapiju. Ne treba izgubiti iz vida da ovakvo ponašanje ne znači da treba odustati od pokušaja da se obolelom približi ideja traženja pomoći od psihologa ili psihijatra.
Naše odustajanje od pokušaja da im pomognemo, može biti shvaćeno kao nemar i odbacivanje, od osobe koja u depresiji ima negativno mišljenje o sebi, drugima i svetu oko sebe.
Podrška porodice i prijatelja dragocena! Ipak, dobrovoljnost pri javljanju na psihoterapiju ključni preduslov za uspostavljanje terapijskog odnosa i prihvatanje ličnih promena koje su usmerene ka rastu i razvoju!
Naučite kako da prepoznate simptome i rizike depresije kod vaših bližnjih ili kod vas samih! Čak i kada je osoba depresivna, prođe dosta vremena da se sa tim suoči. Promislite o svojim prioritetima. Ukoliko niste dobro za sebe, niste ni za svoje voljene osobe.
Edukujte se. Naučite kako da se osnažite i pomognete sebi!
