Изборник
Tokom svoje prakse, obavila sam više desetina hiljada razgovora sa pacijentima /klijentima i njihovim porodicama.
Mnogi od njih misle da su jedini ili među retkima koji imaju takav problem.
Dugo od pojave i suočavanja sa svojim psihičkim smetnjama, ne uviđaju da se i drugi sa istim ili sličnim tegobama suočavaju.
Muče svoju muku, ili je pažljivo zadržavaju u najužem porodičnom krugu.
Ni to nije slučajno. Da li bolest doživljavamo kao nešto čega se treba stideti?
Već davno je poznata pojava stigmatizacije. Vidljiva je kroz markiranje i žigosanje različitosti, a posebno kad je u pitanju mentalno obolela osoba.
Bolest postaje primarno obeležje njenog identiteta. Stigmatizacija ima za posledicu „guranje“ osobe u određenu grupu. Ukoliko se ona saživi sa tim, njeno samopoštovanje će biti nisko. Ako „obeleženi“ doživljava etiketiranje kao nepravdu, reagovaće ljutnjom koja može prerasti u borbu za prava pacijenata.
Simptomi bolesti koje neko ima svakako utiču na kvalitet života. Osim što obolela osoba mora da se bori sa simptomima, okolina svojim nerazumevanjem podstiče razvoj stigmatizacije.
Zbog nerazumevanja u sredini u kojoj živi, ljudi sa psihičkim smetnjama imaju teškoće u pronalaženju posla ili vraćanju na staro radno mesto. Poslodavci ih vrlo često diskriminišu. U društvu se mnogo manja sredstva izdvajaju za psihijatrijske programe i lečenje nego za neka druga oboljenja.Da li su zaista mentalne bolesti manje teške nego one koje nazivamo somatskim?
Budući da prema duševnim bolestima postoje pretežno negativni, ili u najmanju ruku uzdržani stavovi, osobe sa smetnjama uglavnom oklevaju da potraže stručnu pomoć, iako im je neophodna. S druge strane, stigmatizacija povećava rizik za oboljenje od depresije i drugih mentalnih bolesti, a oporavak može duže trajati.
Ne postoji zemlja, društvo ili kultura u kojoj se osobe sa mentalnom bolešću smatraju podjednako vrednim i na isti način prihvaćenim kao osobe bez mentalne bolesti.
Izdvajanje i obeležavanje ovih osoba kao drugačijih, i često nepoželjnih u društvu, nazivamo stigmom.
Stigma može biti doživljena, kada predstavlja aktuelno iskustvo diskriminacije, ili internalizovana, kada ukazuje na strah od diskriminacije ili osećanje sramote, stida, skrivanja, povlačenja usled toga što se negativni stereotip prihvata.
Javna stigma postoji kada članovi opšte populacije prihvataju stereotipe i ponašaju se diskriminatorski.
Samostigmatizacija se opisuje kao usvajanje stida, okrivljavanja, beznadežnosti, krivice i straha od diskriminacije povezane sa mentalnom bolešću, pristajanje na dodeljenu etiketu i sve što uz nju ide. Stigma može da se odnosi na stigmatizovanu osobu, ali i na bliske osobe, kao što su članovi porodice. Neretko se i zdravstveni radnici koji imaju kontakt sa mentalnom bolešću stigmatizuju. Zar nismo mnogo puta svi čuli da se medicinsko osoblje u psihijatrijskim ustanovama „liči“ na pacijente koje leče?
Zajednički nalaz brojnih istraživanja sprovedenih u različitim zemljama o stigmi i i mentalnoj bolesti ukazuju na visok nivo ispoljenog neznanja i pogrešnih informacija o mentalnim bolestima.
Za razumevanje najbližeg okruženja osobe sa mentalnim teškoćama, ne treba zanemariti porodičnu stigmu.
Ona sadrži stereotipe okrivljavanja, sramote i kontaminacije.
Okrivljavanje se odnosi na loše roditeljske veštine koje su dovele do pojave mentalne bolesti kod člana porodice. Uzrok nastanka bolesti nekada se vezuje za biološki ili genetski model. Često se kao pretpostavljeni uzrok mentalne bolesti pojavljuje loše roditeljstvo. Kakvo je iskustvo stigme osobe iz porodice koja se brine za člana sa mentalnom bolešću? Članovi porodice govore o svom osećanju ranjivosti, psihološke patnje, poremećajima spavanja, poremećajima interpersonalnih odnosa, lošem kvalitetu života, kao i sniženom samopozdanju.
Porodični odnosi su zategnuti, a rođaci se udaljavaju. Roditelji internalizovanu stigmu osećaju kroz osećanje krivice. Članovi porodice mogu doživeti stid jer se na njih prebacuje bar deo krivice za nastalu bolest. Doživljena sramota može uzrokovati izbegavanje kontakta sa prijateljima ili susedima. Članovi porodice često izbegavaju različite socijalne situacije.
Troše energiju i resurse da bi sakrili porodičnu tajnu ili doživljavaju diskriminaciju u oblasti zapošljavanja i stanovanja.
Istraživanja su pokazala da između ¼ i ½ članova porodice veruje da treba da krije svoj odnos sa obolelim članom da bi izbegli sramotu. Između 20-30% članova porodice ukazuje na sniženo samopoštovanje zbog mentalne bolesti člana porodice.
Stigmatizacija postaje ozbiljan zdravstveni problem u trenutku kada pacijent počinje da odbija da se javi lekaru ili da prikriva svoju bolest kako bi izbegao negativne stavove okoline. Ujedno, strah od diskriminacije i socijalne izolacije smanjuje njegovu motivaciju za lečenjem.
Tako se oboleli najčešće javljaju u uznapredovaloj fazi bolesti sa pogoršanjem simptoma.
Postoji veći broj intervencija koje su se pokazale efikasnim u suzbijanju iskustva stigmatizacije kod osoba sa mentalnom bolešću i članova njihovih porodica.
Edukacija medicinskog osoblja, posebno psihijatara i psihologa o strategijama u suzbijanju stigme je takođe važna.
Strategije uključuju razvoj svesti o stigmi kod članova porodice i identifikaciju mehanizama prevladavanja stigme. O iskustvu stigme može i treba da se govori sigurnoj i podržavajućoj sredini. Takođe je poželjno učešće u antistigma programima. Time se stigmatizovanima pruža mogućnosti za vežbanje veština prevladavanja stresa.
Mnogi stručnjaci smatraju da još uvek postoji stigma povezana sa pojmovima psihoterapija i savetovanje. Mnogi i danas neće potražiti psihoterapijsku pomoć jer se boje da će biti stigmatizovani ako idu na terapiju, čak i ako bi većina njih drugima savetovala da se na psihoterapijsku pomoć jave. O psihoterapiji se nedovoljno razmenjuju informacije čak i ako sa njom posredno ili neposredno imaju dobra iskustva i preporuke.