Od toga da se u vreme kada sam se odlučivala za studije psihologije, i kada je profesija psihologa bila tek pomalo, uglavnom netačno i retko prepoznata, danas uviđam da je sve manje sramota, a često i prestižno, imati svog psihoterapeuta . To i dalje ne znači da je lako govoriti o mentalnoj bolesti kada je reč o ozbiljnijim mentalnim smetnjama, posebno kada se dešava nama ili nekome iz naše porodice, a još teže je nositi se sa hroničnim tokom i višestrukim i kompleksnim posledicama psihološko-psihijatrijskih poremećaja. Iako je potreba za psihoterapijskom pomoći jasno vidljiva u raznim krugovima ljudi, nezavisno od pola, uzrasta, obrazovanja, finansijske moći i drugih ličnih i grupnih obeležja, ni sada se kroz statističke prikaze ne može preciznije videti koliko psihologa zaista radi na podršci u opštoj ili specifičnim populacijama. Uprkos utisku da se sigurno i (polako) oslobađamo predrasuda o tome da svoje mentalne probleme moramo da rešimo sami, pomoć se često traži od različitih pomagača mentalnom zdravlju, od alternativnih (para)medicinskih metoda, do najuže specijalizovanih profesionalaca iz ove oblasti. Budući da se najveći broj ljudi koji osete smetnje, kasnije prepoznate kao psihološke, najpre i javi lekaru opšte prakse (a možda i samo njemu), nije loše istaći i podatak da se u Srbiji, na 1000 stanovnika, 2-4 lekara , zavisno od oblasti u Srbiji, stara o njihovom ukupnom zdravlju, a kada je opšte zdravlje dece i adolescenata tiče, i manje. Onda, ako se jave psihijatrima, onih 13 na 100.000 stanovnika, ulaze u proces u kome, i uz veliki trud i posvećenost psihijatara i psihologa, ni izbliza nema mogućnosti da pruže dovoljno široku podršku.